Pristupi treningu i trenerskom poslu su veoma različiti. Ovde ne pretendujemo da uzmemo sve te razlike u obzir i napravimo analizu pristupa, već da prenesemo svoje iskustvo i pojasnimo kako mi razumemo ulogu trenera/ice na treninzima koje organizujemo.
Treninge u organizaciji CNA vodi tim ljudi koji broji uglavnom četvoro članova/ica, mada ponekad, usled različitih okolnosti, taj broj bude 3 ili 5. Članovi/ice tima zajedno nose odgovornost za osmišljavanje treninga, pripremu radionica, vođenje radionica i praćenje rada grupe i trenerskog tima, dokumentovanje, zatim za izbor učesnika/ca i organizaciju treninga, kao i obavljanje niza administrativnih poslova. Ponekad za deo logističkih i administrativnih poslova angažujemo dodatnu osobu. Ovo navodimo jer nam se čini da ovakav pristup nije sasvim uobičajen. Na drugim nama poznatim treninzima logistička, administrativna i trenerska zaduženja su uglavnom razdvojena, odnosno ove poslove obavljaju različiti ljudi.
Specifično je sledeće: 1) struktura tima je horizontalna, tj. odluke se donose zajednički i 2) uvek se radi o timu ljudi u ulozi trenera/ice, a ne o jednoj osobi. Pored broja poslova koji je neizvodljiv za jednu osobu, razlog zašto se uvek radi u timu je i raznolikost koja donosi bogatstvo iskustava, različitih ličnih pristupa i stilova rada, a nadasve potreba da jedni drugima budemo podrška kroz iskrenu konstruktivnu kritiku.
Šta spada u posao trenera/ice
Rad u timu je verovatno prva stavka u opisu trenerskog posla. Skladan tim i atmosfera koju grade međusobnom komunikacijom i saradnjom i te kako utiču na rad i skladnost grupe. Ovde skladnost nikako ne znači jednoobraznost i jednoumlje, već podrazumeva intenzivnu i otvorenu komunikaciju, upoznavanje drugih sa svojim slabim i jakim stranama, pravovremeno upozoravanje ako postoji neki problem, transparentnost u očekivanjima od koleginica i kolega, otvoren pristup međusobnim razlikama i potencijalnim sukobima. I još mnogo toga. U osnovi – briga za ljude. Loša atmosfera u timu, kada postoji nedostatak međusobne podrške i konstruktivnog pristupa postojećim sukobima, automatski se preslikava na grupu i zajednički rad. U takvoj atmosferi praktično je nemoguće raditi na izgradnji poverenja i razvoju dijaloga, pa samim tim ni trening nema puno smisla.
Najočigledniji deo posla je vođenje vežbi i radionica. Podrazumeva sposobnost da se uputstva za vežbe daju precizno i jednostavnim jezikom, facilitaciju razgovora i moderaciju procesa. To sa sobom povlači čitav niz zadataka: praćenje ko se javlja za reč i poštovanje redosleda, praćenje nivoa energije i angažovanosti u grupi, prilagođavanje programa realnom stanju u grupi i timu, stvaranje prostora i suptilno podsticanje da se u rad uključe i oni koji su povučeniji, usmeravanje razgovora tako da bude u okviru teme, ali i otvaranje prostora za interesovanja koja dolaze iz grupe, nenametanje svog mišljenja, vođenje računa da ni drugi to ne rade, praćenje načina komunikacije i atmosfere u grupi i trenerskom timu, individualna podrška i ohrabrenje učesnika/ca koji se, iz nekog razloga, ne snalaze najbolje u procesu, suptilno usmeravanje procesa sticanja saznanja kroz pitanja, uvide i iznošenje ličnog iskustva. Ukratko, sagledavanje procesa u grupi, procesa u trenerskom timu i sagledavanje obrađenog i još neobrađenog sadržaja, te usklađivanje ovih procesa. Odgovornost za tok radionice nosi ceo tim. Ako se radionica sastoji iz niza vežbi, uglavnom je jedna osoba zadužena da vodi vežbu, između ostalog da bi učesnici/ce znali kome se javljaju za reč. To ne znači da ostatak tima može da odrema. Ako poslovi nisu unapred podeljeni, u najmanju ruku imaju zadatak da prate procese i da aktivno učestvuju.
Odgovornost za tok radionice i procese koji se odvijaju, pored trenerskog tima, nose i učesnici/ ce. Tim postavlja radni okvir, ali su učesnici/ce ti koji ga ispunjavaju sadržajem. Najuspešniji su oni treninzi na kojima trenerski tim uspe da prenese što više odgovornosti na učesnike/ce: da otvaraju pitanja, da zajednički odlučuju o nečemu važnom za celu grupu, da iznose svoje predloge i zapažanja, da sami reaguju ako im nešto smeta, umesto da očekuju da samo trenerski tim reaguje, da nešto iniciraju i organizuju, da budu aktivni i apsolutno prisutni. Verujem da je najlakše pristupiti treningu tako da trenerski tim drži sve konce u rukama. Međutim, ne vidim da takav trening ima puno smisla, jer je jedan od glavnih ciljeva osnažiti ljude da deluju, a to je teško ako im se ne da odgovornost i prilika da se isprobaju.
Deo posla koji nije vidljiv u trenerkom poslu, a može da bude od presudnog značaja, jesu temeljne pripreme treninga ili radionice. Stoga ćemo ga posebno obraditi u sledećem odeljku.
Trenerski tim je zadužen i za vođenje beleški i protokola sa radionice. Na osnovu tih beleški, svih zapisanih materijala na radionicama (zidnih novina i sl.) i opisa radionica sastavljenih na pripremama, mi u Centru za nenasilnu akciju sastavljamo dokumentaciju. Ona služi prvenstveno učesnicima/cama kao strukturisan podsetnik, neki je koriste čak kao priručnik za prve pokušaje kreiranja i vođenja radionice ili dijaloga, ali i za našu internu upotrebu. Iako krajnji cilj nije sastavljanje dokumentacije, ipak je važno voditi beleške, a posebno je važno zapisivati važna pitanja koja se javljaju, a ostanu neprodubljena, kao i lična pitanja, dileme i podsetnike. Treninzi su isuviše bogati sadržajem i procesima da bi mogli da računamo na to da ćemo sve zapamtiti.
Za naš pristup je karakteristično i to da trenerski tim aktivno učestvuje na radionicama, ravnopravno sa ostalim učesnicima/cama, obavezno u vežbama upoznavanja i u većini razgovora i razmena ličnog životnog iskustva. Time se premošćava jaz između trenerskog tima i učesnika/ca i ide ka stvaranju jednog velikog tima. No, to nije jedini razlog. Smatramo da svojim uvidima i iskustvom možemo da doprinesemo razvoju dijaloga, postavljene teme nas se i lično tiču, pa nam je važno da učestvujemo u njihovoj obradi; zatim, nismo hladni profesionalci/ke koji pred grupu postave zadatak i posmatraju kako se proces odvija, već i sami ulazimo u to nebrano grožđe da bi zajedno nalazili načine kako da se nosimo sa različitim problemima u društvu, jer i sami smo deo tog društva. Deo smo problema i deo rešenja. Međutim, jako je važno da pazimo da ne dominiramo, da ne uzimamo više prostora nego ostali, da naše mišljenje nije najvažnije. Iz uloge trenera/ice moramo da stvaramo prostor da se ljudi čuju i da se dijalog odvija, tako da je nekada važnije da ćutimo i pustimo druge da taj prostor koriste. Mi češće imamo tu priliku.
Na kraju dana, nakon radionica, trenerski tim ima večernju evaluaciju. Ona služi da se članovi/ice tima razmene o tome šta su uočili, koliko je radionica ispunila unapred zabeležene ciljeve, koja su se važna pitanja otvorila, koja nisu. Ako nisu – da li je to zbog nelagode i straha unutar grupe ili se jednostavno radi o nedostatku vremena, na koja pitanja je jako važno da se vratimo. Tada razmenjujemo zapažanja o grupi, kome bi možda trebalo više podrške, postoje li neke specifičnosti ili poteškoće, osvrnemo se na rad tima i važne opservacije, šta je bilo korisno, da li je nešto moglo drugačije i delotvornije, kako nam je bilo, kako smo zadovoljni međusobnom podrškom, kakva podrška nam je potrebna za ubuduće, itd. Ukratko, obrađuju se četiri međusobno povezane celine: sadržaj radionice (tema), grupa učesnika/ca, saradnja u trenerskom timu i lične poteškoće.
Nakon evaluacije dana sledi pregled plana sutrašnjeg dana (ili nekoliko narednih dana). Ako su u toku priprema treninga sutrašnje radionice već isplanirane, ipak je važno proći kroz taj plan i sagledati koliko on odgovara stanju u grupi i timu, koliko se nadovezuje na prethodno urađeno, da li je potrebno nešto izmeniti, da li su se pojavili neki prioriteti zbog kojih je potrebno postaviti radionicu na drugačiji način, o čemu treba posebno voditi računa itd.
Bez obzira na to koliko su ljudi iz tima umorni, nikako ne treba preskakati večernju evaluaciju i planiranje narednog dana. Međutim, čak iako su svi orni i puni radnog elana, jako je važno da evaluacije budu vremenski ograničene i da se štedi svoja energija i energija koleginica i kolega. Jer gotovo je sigurno da ćemo već sledeće veče biti umorni. U slučaju posebnih poteškoća ili ličnih sukoba, oni imaju prednost da budu na dnevnom (večernjem) redu. Može radionica da bude isplanirana najbolje na svetu, ali ako nam u radnoj atmosferi nešto ne štima, ništa nam taj savršeni plan ne vredi.
Na kraju treninga, pored zajedničke evaluacije sa učesnicima/cama, trenerski tim radi internu evaluaciju treninga. Postavka je slična kao za svakodnevne evaluacije radionica, s tim što se sagledava čitav trening, ostvarenje ciljeva, razmenjuju se najvažnija zapažanja, kako smo zadovoljni načinima kako smo se nosili sa poteškoćama, da li smo nešto mogli drugačije, šta nam je posebno korisno itd. Važan deo ove evaluacije je beleženje pouka za ubuduće.
Kada trenerski tim u večernjim satima završi sa evaluacijom i planiranjem narednog dana, uglavnom je još uvek u toku neizostavno večernje druženje učesnika/ca. U opisu posla ne stoji da morate da se družite. Međutim, koliko god ste umorni, šteta je propustiti priliku da se sa pojedinim ljudima porazgovara u neformalnom okruženju, i zbog vas, i zbog njih, i zbog samog treninga. Taj ljudski kontakt je nezamenjiv, on je prapočetak fenomenalnih ideja, planova i zajedničkih akcija.
Početnicima/cama često može da deluje da trenerska uloga nosi previše posla i previše odgovornosti. Međutim, polako, pre svega ne treba imati prevelika očekivanja od sebe. Što jednom reče naš kolega Goran Božičević, a što često ponavljamo, niko od vas neće očekivati da vozite traktor sa prikolicom punom pun dece uz krivudav planinski put po snegu. Niste sami, tu je tim koji sa vama deli sve uspone i padove, a tu su i učesnici/ce koji mogu da budu izvor podrške. Ako u timu nema iskusnijih članova/ica, to može predstavljati prevelik izazov, pa je najbolje izbegavati takve avanture. A ako ih je nemoguće izbeći, onda je najbolje početi sa manje zahtevnim temama i radionicama. I da ponovim: ne očekivati previše od sebe.
Ne postoji model kakav trener/ica treba da bude. Veoma različiti ljudi mogu da budu vešti treneri/ce: brži, sporiji, blaži, oštriji, strpljiviji, nestrpljivi, duhoviti, ozbiljni. Pa čak i ti vešti treneri/ce ponekad ne pašu baš svim učesnicima, jer ljudi imaju različite afinitete i senzibilitete. Između ostalog, zato je i dobro imati tim ljudi u ulozi trenera/ica: od četiri različite osobe, bar jedna će po svom temperamentu odgovarati osetljivom učesniku/ci.
Veoma je važno da se članovi/ce trenerskog tima ne pretvaraju da su nešto što nisu. Najbolje je biti što iskreniji i transparentniji prema učesnicima/cama, timu i sebi. Ako prvi put radite neku vežbu i niste sigurni kako će da se odvija, može da bude korisno da to kažete učesnicima/cama, ili ako imate tremu, ili ako vas je nešto potreslo. Većina ljudi vam to neće zameriti, a zadobićete poverenje koje ima nemerljivu vrednost. S druge strane, ono što nikad ne treba raditi iz uloge trenera jeste manipulisanje učesnicima/cama, postavljanje sebe iznad drugih ljudi ili situacije. Nijednu vežbu ili radionicu ne postavljamo da bismo videli kako učesnici/ce reaguju, da bi ismejali njihovu reakciju ili da bi nekoga uvredili. Trening nije mesto za eksperimente nad ljudima, ma kako to pojedincima delovalo primamljivo. Takvo igranje je u suprotnosti sa etikom i vrednostima nenasilja, koje bi trebalo da budu osnova rada s ljudima. U suprotnom se može napraviti ozbiljna šteta.
Za početak, dok se ne ovlada svim gorenavedenim veštinama, čini mi se najbitnijim voleti taj posao, imati osećaj za ljude, imati dovoljno fleksibilnosti za timski rad, ne plašiti se grešaka i biti otvoren/a za kritiku i stalno preispitivanje. Dodatno, jako je korisno poznavati različite kontekste iz kojih ljudi dolaze, dominantne nacionalne narative, postojeće predrasude i tabue. I ponašati se prema ljudima sa poštovanjem.
Sastav trenerskog tima
Za naš balkanski kontekst jako je važno da su članice i članovi trenerskog tima različitih nacionalnosti, odnosno da pripadaju različitim etničkim grupama. Nije bitno da li oni sami imaju te identitete, niti koliko su im važni. Većina ljudi ih svejedno automatski svrstava u neku od etničkih grupa, bar na početku, dok ne uspeju da ih čuju i upoznaju. Ovako mešovit sastav trenerskog tima doprinosi bržoj izgradnji poverenja, što je jedan od prvih ciljeva treninga.
Zatim, jednako je važno da tim bude rodno izbalansiran, da je podjednak broj žena i muškaraca. Pošto živimo u patrijarhalnom kontekstu, veći broj muškaraca može da bude poteškoća. Ipak, može se nadomestiti time da žene uzmu aktivniju ulogu, kako bi mogle da budu model ili podrška povučenijim ženama iz grupe.
Takođe, bitno je da se članice i članovi tima osećaju dobro jedni s drugima i da su zadovoljni međusobnom komunikacijom. To ne znači da treba da postoji bezuslovna „lojalnost“ i da se ljudi ustežu od upućivanja kritike, već da imaju dovoljno poverenja jedni u druge za otvorenu intenzivnu saradnju. Mi imamo privilegiju da biramo svoje saradnice i saradnike i da oni biraju nas. Ako takav izbor nemate, od suštinske je važnosti imati višednevne pripreme treninga i što više raditi na upoznavanju vaših pristupa i izgradnji međusobnog poverenja.
U naše timove uglavnom je uključena i bar jedna osoba sa nešto manje trenerskog iskustva za koju se stvara prostor da stekne dodatno iskustvo i dovoljno samopouzdanja da vodi radionice.